Историјски развој таписерије

У северозападном региону Кине постоји обичај да се окаче теписи на зидове од давнина, од којих су неки коришћени као шатори за загревање или украшавање. Најранија физичка таписерија у Кини је фрагмент обичног тканог тепиха "портрет људске главе" из династије Западни Хан који је ископан из древног сеоског локалитета Лоулан у Лоп Нуру, Синђианг. Почетком 20. века, Пекинг и Тјенђин су такође произвели малу количину таписерија са традиционалним кинеским сликарским уметничким стилом. Током 1960-их и 1970-их, производња зидних тепиха се брзо развијала, а многа места као што су Пекинг, Тиањин, Шангај и Унутрашња Монголија производила су зидне тепихе са уметничким стиловима сликања уља. Године 1974. велика таписерија Великог зида направљена у Тјенђину, широка 10 метара, висока 5 метара и тешка 280 килограма, била је поклон кинеске владе Уједињеним нацијама и била је изложена у салону зграде седишта Уједињених нација.
Најстарија сачувана таписерија у Европи је таписерија из Бајеа направљена у Француској из 11. века. То је таписерија са историјском ратном тематиком, исткана обичним вуненим и ланеним нитима. Од 20. века модернистички сликари као што су Пикасо и Матис такође су били укључени у дизајн таписеријске слике. Традиционална таписерија од обичног ткања у Европи је постепено опадала, замењена разним техникама ручног ткања и уметничким таписеријама од апстрактног уметничког стила.